Kako ste izabrali posao i firmu u kojoj radite? Kada neko živi u zemlji Srbiji, u kojoj je jedna od najčešćih rečenica koja se može čuti „Ćuti, samo da imaš bilo kakav posao“, govoriti o tome kako se posao bira deluje neumesno. Zabrinjavajuće je u kojim uslovima danas zaposleni, svih životnih dobi, žive i rade, bez obzira da li su zaposleni u domaćim ili stranim kompanijama. Negativna selekcija sa jedne i spremnost za podaništvom, s druge strane, ne samo kod nas, nego i u svetu, predstavljaju osnovni problem.
Nekada
Ranije se znalo, završite školu (gimnaziju, zanat, fakultet), otvorite novine, pogledate oglase i prijavite se za posao u onoj firmi koja vam je terirorijalno najbliža. Počnete da radite i u toj firmi ostanete do kraja svog radnog veka, tj dok ne odete u penziju. Osim naravno ako sami ne odlučite da promenite firmu. Zaposleni su retko menjali firme. Otkaz su teško mogli da dobiju čak i oni koji su zaista bili loši radnici. Firme su radnicima, osim mogućnosti da rade i zarade platu davale i neke druge privilegije, koje su ih zadržavale da ne pređu u drugu. Nije se radilo prekovremeno, a ako je takovog rada i bilo on je uvek bio dodatno plaćen. Na radnim mestima su se sklapala doživotna prijateljstva. Za sve veće praznike u firmama, organizovane su proslave, gde bi radnici dobijali prigodne poklone i putovanja… Postojali su fondovi zajedničke pomoći, odakle su radnici dobijali novčanu pomoč ako im je bila potrebna. Firma u kojoj radite bila je sigurno utočište i mesto gde ste se dobro osećali.
Danas
Moglo bi se reći da mi danas u Srbiji živimo kao u doba neoliberalnog kapitalizma. Zato kad se zaposlite, ne znate da li ćete posle probnog rada ostati i dalje da radite i koliko dugo. Radniku je najlakše dati otkaz. Njegovo veličanstvo šef ili vlasnik firme odlučuje o svemu. Zato se neretko dešava da se oni ponašaju kao „bogovi“. Potuno nedodirljivi sa ovlašćenjima gospodara koja su sami sebi dodelili. Sigurno ste čuli ne jednom da se šefovi potuno nedolično i ponižavajuće ponašaju prema zaposlenima (koriste neprikladan rečnik, govore povišenim tonom koji bi se pre mogao opisati kao urlanje, ucenjuju zaposlene najčešće gubitkom posla, traže od njih da rade i ono što nije njihov posao).Svaki poslodavac očekuje da zaposleni na radnom mestu ostane da radi i posle radnog vremena i da naravno za taj prekovremeni rad ne bude dodatno plaćen. Želja za profitom je veća od osobine zvane ljudskost.
Nije zlato sve što sija…
Da bi pobegli od ovog klišea zaposleni sve češće targetiraju multinacionalne kompanije koje makar prividno spolja deluju bajno. Neke stvari zaista i jesu bolje. Sigurno ćete biti prijavljeni, na platu koju zaista i primate, (znači nećete raditi na crno), imaćete plaćeni račun za mobilni telefon, dobićete lap top i kola odnosno sve ono što vašoj poziciji pripada. Takođe vi lično ćete biti ponosni na sebe što su baš vas, od toliko kandidata, izabrali. Međutim, pre nego što potpišete ugovor, niko vam neće reći ni reči o tome kakvi su međuljudski odnosi u kompaniji. A oni su obično jako loši, da ne kažem katastrofalni. Nije ni čudo. Svi jure za profitom, da se što bolje pokažu, (dodvore), šefu kako bi od toga imali neku korist (dobili dodatni bonus, bolje radno mesto, višu platu) i pri tom ne biraju sredstva da to postignu. Ono što je možda najgore je činjenica da, „dok prelaze preko leševa“ ne bi li stigli do zvezda, zapravo i ne shvataju da prelaze preko živih ljudi. Empatija im je potpuno nepoznata reč. U mutlinacionalnim kompanijama će vam se, neretko, desiti da šef na vas urla, daje vam „narandžaste kartone“ tj. na taj način vam stavlja do znanja da ste na korak od otkaza, namerno traži da uradite gotovo nemoguće stvari da bi ste se vi trudili do krajnjih granica. O tome sa vama tokom pre podneva mogu da čakulaju najslađim tonom, a da vam dva – tri sata kasnije saopšte da ste dobili otkaz, bez da im glas zadrhti je gotovo normalna stvar. Ne samo što vama neće skrenuti pažnju da svoj posao ne radite kako bi trebalo, nego to neće uraditi ni kolegama sa kojima su u isto vreme došli u kompaniju i sa kojima se znaju desetak godina. Radeći za takvu jednu kompaniju više vam ništa i niko nije bitan osim ostanka u njoj i vašeg ličnog uspeha. Sve kolege smatrate konkurencijom. Malo je onih u kompaniji sa kojima biste otišli na pauzu da popijete kafu i iskreno ćaskate i tokom radnog vremena, a da se nađete posle posla ili tokom vikenda o tome se i ne razmišlja.
Za porodicu imate sve manje vremena, a za druženje sa prijateljima nemate ga ni vi, a ni oni. Sve cešće se osećate iscpljeno i umorno. Tako da se zapravo krećete u začaranom krugu, najviše vremena provodite sa onima koje uslovno rečeno smatrate potencijalnom neprijateljem. U multinacionalnim kompanijama takođe se radi prekovremeno, a posao ćete svaki dan nostiti kući „da nesto dovršite, pogledate kad deca legnu, proverite ili da nešto završite kada vam kolega iz prekookenske vremenske zone pošalje podatke“. Neke stane kompanije svojim zaposlenima nude i raznorazne pogodnosti tipa da na posao možete da dođete „klizno“, tj kad vama to najvise odgovara, ili aktivnosti u toku radnog vremena tipa odlazak u teretanu, igranje društvenih igrica u firmi, ili leškarenje na lezy begovima. Zaista na prvi pogled izgleda veoma humano, ali kad god da dođete na posao, morate da ostanete 8 sati. Takođe, koliko god da ste bili u teretani, toliko duže ostajete na poslu. Tako da, umesto da radite deo dana i posle provodite vreme kako vama odgovara, vi zapravo ceo dan provedete na poslu. Šefovi u ovim kompanijama urlaju, postavljaju ciljeve, koji se normalnim tempom rada ne mogu postići. Jedino što se sigurno neće desiti je da vam ne isplate dogovorenu platu.
Šta je bitno?
Kada imate sve ovo u vidu, koju biste kompaniju izabrali prilikom narednog konkurisanja za posao, domaću ili stranu? Suštinski je svejedno. Ono što bi trebalo da vam bude najbitnije jeste kako se Vi osećate na tom radnom mestu. Ako na posao svaki dan odlazite rasterećeno, bez grča u stomaku, ako sa kolegama možete da se nasmejete, proćaskate i popijete kafu rasterćeno, ako znate da je vlasnik kompanije za koju radite svestan da su radnici najveća vrednost jedne firme, onda je to zaista firma u kojoj bi trebalo raditi. Čak i ako je plata manja. Neke stvari se ne mogu platiti novcem. Osmeh na licu, mir i unutrašnje zadovoljstvo više vrede od svega što možete kupiti novcem. Razmislite o tome.
