Pripada generaciji koja je naučena da sve što započne mora i da završi, pa je tako, iako je shvatila da to nije za nju, te 1997. godine roditeljima donela diplomu Fakulteta političkih nauka, smer međunaronda politika. Tim poslom se nikada nije bavila. Krenula je nekim drugim putem. Danas Jasmina Milošević ponosno stoji iza brenda Keramika Rustika.
Na zakazani intervju došla je na vreme. I dok se rukujemo Jasmina se široko osmehuje. Kaže da u glavnom gradu nije odavno bila jer sve što joj je potrebno ima i u svom rodnom Zaječaru. “Zaječar je mesto gde se sada najbolje osećam, iako sam nekada mislila i htela da živim u velikom gradu”, kaže Jasmina, a ja ne mogu da ne primetim da ona zaista izgleda srećno i zadovoljno.
BP: Kakav je zapravo bio početak?
JM: Još za vreme studiranja počela sam da se zanimam za keramiku i tri godine sam pohađala Letnju školu keramike, u Zaječaru – kod Toplice Ignjatovića, magistra keramike.Tada su već počele da se pale „lampice“ da taj Fakultet i nije za mene. Zapravo sada mogu da kažem da sam ga upisala zato što sam mislila da je elitni. I da je bavljenje politikom, posebno spoljnom – elitizam i čast.
Sve što se dešavalo u tim turbulentnim godinam, a tu mislim na političke okolnosti u zemlji, ekonomsku krizu, političke promene, ratove, bombardovanja, političke prevrate direktno su uticale na mene i na moj život. Posao, sa fakultetom koji sam završila, nisam mogla da nađem. U tom traženju posla zapravo se uopšte nisam snašla. Ostala sam nezaposena, ali ne i dokona i lenja. Odlučila sam da nešto moram da promenim. I tako je počelo.
BP: Tada si odlučila da se posvetiš keramici?
JM: Zapravo, prvo sam počela da slikam, pa se to ljudima dopalo. Davali su mi podršku da nastavim. Sa slikarima amaterima učestvovala sam na mnogim Republičkim smotrama, dobila sam i neke nagrade: II nagradu za sliku „HASTA LA VISTA, baby“ i plaketu Ivan Vučković za skulpturu „SRB“.
PREKRETNICA…
Na pitanje koji je to događaj za koji bi ona rekla da je prekretnica u njenom radu Jasmina navodi 2006.godinu.
JM: Da te 2006. godine ukazala mi se prilika da kupim svoj prvi „alat za rad“ grnčarski točak i peć za pečenje keramike. Doduše sve je bilo polovno, ali sam ja bila presrećna. Tada su i nastala moja prva dela, koja sam ponosno to leto ponela u Budvu da prodajem kod Citadele. Tog leta sam, na Citadeli, upoznala i Mariju Topalović, slikarku iz Arilja koja je studirala slikarstvo u Parizu kod Vlade Veličkovića. Druženje sa njom i moj boravak u Budvi bili su prelomni. Vratila sam se kući, učila sam, učila i ponovo učila. Najviše preko interneta. Hvala mu mnogo što postoji. Zaječar je uvek imao profesionalni kadar baš za keramiku, ima ga i danas. U tragovima. Okolina Zaječara bogata je glinom koju su kopali grnčari za izradu svojiih predmeta. Grnčara je takođe bilo, onih klasičnih. Danas ih na žalost ima samo par.
Nisam htela da radim klasičnu grnčariju, posebno, jer sam videla kakvu sve prekrasnu keramiku ljudi prave u svetu. Vrtenje na točku naučila sam preko interneta, kao i mnoge druge stvari. Igrala sam se, isprobavala, grešila, pa ponovo probala i tako nekako napravila sopstveni stil izražavanja. Učestvovala sam skoro na svim sajmovima u zemlji gde je to bilo moguće. I to uvek sa maksimalnim troškovima i minimalnom zaradom, ali imala sam ljubav i volju da nastavim dalje.
IZAZOVI…
Da se upornost i vera u sebe isplate Jasmina je shvatila 2018. godine kada je konačno uspela da osnuje firmu i to sredstvima koje je dobila sa Tržišta rada za start up. Te iste godine dobila je i Sertifikat Ministarstva privrede Republike Srbije kojim je njen rad klasifikovan kao umetnički zanat. Takodje Jasmina je 2020. godine bila deo projekta „Pomak transformer“, koji je realizovao Timočki omladinski centar iz Zaječara. Bez lažne skromnosti i sa ponosom u glasu objašnjava:
JM: Ušla sam u prvih 10 firmi koje su izabrane za rad sa mentorima za usavršavanje poslovanja. Projekat je trajao od februara do novemebra 2020 godine i ono na čemu sam ja najzahvalnija i šta je meni najviše trebalo je izgradnja vizuelnog identeta. Tako da sam novim sredstvima rada opremljena za neko novo doba i za novu vrstu klijantele.
Jasmina ističe da nije baš sve ružičasto i kaže da joj najviše smeta apatičnost, nezainteresovanost i lenjost zaposlenih u društvenim ustanovama, prevashodno Turističke organizacije i drugih budžetskih ustanova.
JM: Ne postoji nikakav obezbeđen državni interfejs za rad nego je sve bukvalno na nivou ko se kako snađe i ko kakva poznanstva ima. Drugo šta ometa rad meni, ali i drugim kolegama je izuzetno visok mesečni porez. Taj novac treba zaraditi svakog meseca, a to je u mesecima kad nije sezona ili u vremenu krize kao što je ova danas – prosto nemoguće. Rad sa inostranstvom je gotovo nemoguć, jer su troškovi dostave nenormalno visoki i nekonkurentni, ali čak i kada bi se to prevazišlo ostaje problem da kurirske službe ne snose nikavu odgovornost ako se nešto u transportu slomi. Opet je čitava odgovornost na proizvođaču i kupcu.
Ova odlučna žena na kraju poručuje “Ja imam ljubav, volju, znanje, veštinu i boriću se do kraja. Svaki proizvođač je ambasador ove zemlje na najlepši mogući način. Moja prednost je to što imam roditelje penzionere, koji su moja velika podrška i dok su oni živi moći ću i ja da se borim na ovaj način. I nisam jedini takav slučaj. O onom šta ćemo posle – na nekim drugim ljudima je da odluče – nadam se pametno“!